Година: <span>2021.</span>

24 јан

Свештенство

Свештенство (грч. ἱερωσύνη, ἱεράτευμα, лат. sacerdos, sacerdotiumслужење у храму, приношење жртве) – Црква се назива „свештеним“ народом: А ви сте род избрани, царско свештенство, народ свети, народ задобијен, да објавите врлине Онога који вас дозва из таме на чудесну светлост своју (1. Петр. 2, 9).

У Посланици Јеврејима (7, 21–28) опширно се говори о јединственом и непролазном свештенству Христа, Архијереја који је сам себе принео као искупитељску жртву једанпут заувек. У овој Посланици се упоређује старозаветно и новозаветно свештенство и исказује цео свештени библијски речник. Дела Апостолска и Пастирске посланице потврђују да постоји и посебно, хиротонисано свештенство, чија се служба испуњава кроз особиту харизму Духа Светога, примљену у чину хиротоније (Дап. 6, 6; 14, 23; 20, 28; 2. Тим. 1, 6–7; Тит 1, 5–9).

Унутар Цркве може се разликовати:

  1. Стање свештеног посвећења свих хришћана примљено тајнама крштења и миропомазања. Реч је о општемсвештенству које припада свима крштенима који имају личну одговорност и харизму, са општим еклисијалним карактером.
  2. Свештено служење је у ужем смислу, установљено и потврђено у тајни хиротоније, оно које обухвата посебну свештену службу, дидактичку и пастирску, а има посредничку улогу.

 

Имајући у виду да се ова два служења разликују по природи и власти, као и да на различит начин учествују у предмету свештенства, она не могу заменити једно друго. Свако има своје место, функцију и своју специфичност унутар црквенога тела. Али оба служења су неопходна и нераздвојна јер Црква није клерикална институција, те према томе ниједна служба није самодовољна.

Карактер и посебан статус хиротонисаног свештенства и његове свештене функције огледају се у следећем:

  1. Проповедање речи (Дап. 6, 4) или функција апостолског континуитета (Јн. 17, 18): „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа“ (Мт. 28, 19).
  2. Власт да освећује Евхаристију и врши друге тајне („Ово чините у мој спомен“ 1. Кор. 11, 24), или светотајинско служење (Јн. 20, 21–23).
  3. Пастирско руковођење и црквено организовање или пастирска служба (уп. Дап. 1, 8; 2, 42–47).
20 јан

Мантија

mantija

Мантија, раса (грч. ῥάσον, εξώρασον) – горња небогослужбена одећа свештенства и монаштва; одећа која се стално носи радним и празничним данима; одећа која покрива читаво тело осим главе, све до чланака. Када се говори о мантији, разликују се две одеће – горња и доња. У традицији монашког свештенства задржана је стара терминологија – раса и подрасник, а мирско свештенство већ одавно користи изразе горња и доња мантија. Доња мантија је обично од лакшег материјала, црне боје и облачи се преко кошуље и панталона, а горња преко ње, али у званичним и парадним приликама.

Својим слободним ширењем она као да изображава крила анђела, због чега се некада зове „анђелска одежда“. Обухватајући читаво тело, мантија символизује свепокривајућу силу Божију, а такође и строгост, побожност и смирење. Приликом обављања богослужења, клирици су дужни да носе мантију (Законоправило, 18. правило Св. Никифора).

У Цркви постоји неколико стилова кројења мантија. Руски стил је на преклоп са једном дугметом са стране за закопчавање. Мантија српског стила се облачи преко главе и има дугмад са предње стране до врата. Грчка мантија је на преклоп, али има конопац око струка који служи за закопчавање.

08 јан

Орар

Орар (грч. ὀράριο, од лат. orare – молити се), трака од платна, која се носи на левом рамену, с једним крајем напред, а другим отпозади, део је ђаконске одежде. Ипођакони такође носе орар, али опасан у виду крста. Опасивање ораром означава да ипођакон смирењем, целомудреношћу својих бедара и чистотом срца треба да задобије одежду чистоте. Стога ипођакони након посвећења у орар више не могу да ступе у брак. Приликом посвећења ипођакона за ђакона, орар се одвезује и архијереј га полаже на лево раме новопосвећеног ђакона. Само на Литургији, после Молитве Господње, и ђакон опасује орар крстолико, припремајући се тако за причешћивање Светим Тајнама Тела и Крви Господње. Он орар обично носи на левом рамену, а приликом изговарања јектенија и других возгласа подиже његов крај, држећи га са три прста десне руке, чиме појцима и самом јереју даје знак да је време за ову или ону свештену радњу. У старини, ђакон је ораром отирао уста причасника. У јудејским синагогама при читању Петокњижја и Пророка даван је са узвишеног места ланеним убрусом или врпцом знак када народ треба да каже Амин. Слично овоме ђакон подижући орар даје знак за молитву. Символички, орар означава крила којима анђели непрестано лете и служе Богу, као што и само ђаконско служење символизује служење анђела код Престола Божијег. Стога су на орару понекад извезене речи анђелске песме: Свети је, Свети, Свети…
08 јан

Епитрахиљ

Део презвитерске одежде, епитрахиљ (грч. ἐπιτραχήλιον, од ἐπι – на, τράχηλος – врат), „навратник“, ставља се око врата и преко груди и спушта се на доле. Епитрахиљ није ништа друго до ђаконски орар, стављен око врата, тако да се оба његова краја спуштају напред. У старини приликом посвећења ђакона за јереја епископ је, уместо да на њега положи епитрахиљ, само пребацивао задњи крај орара на десно раме, тако да оба краја висе са предње стране. На то указује и сам облик епитрахиља, који као да представља надвоје пресавијен орар. Епитрахиљ означава двоструку благодат свештенства која је дарована јереју. Приликом стављања епитрахиља произноси се молитва Благословен Бог Који излива благодат Своју на свештенике Своје као миро на главу, које се слива на браду, браду Аронову, које се слива на скут од хаљине његове (Пс. 132, 2). Јереј без епитрахиља, као и ђакон без орара, не обавља ни једну службу. Мање свечане службе он служи само са епитрахиљем.

Изаберите валуту