08 јан

Орар

Орар (грч. ὀράριο, од лат. orare – молити се), трака од платна, која се носи на левом рамену, с једним крајем напред, а другим отпозади, део је ђаконске одежде. Ипођакони такође носе орар, али опасан у виду крста. Опасивање ораром означава да ипођакон смирењем, целомудреношћу својих бедара и чистотом срца треба да задобије одежду чистоте. Стога ипођакони након посвећења у орар више не могу да ступе у брак. Приликом посвећења ипођакона за ђакона, орар се одвезује и архијереј га полаже на лево раме новопосвећеног ђакона. Само на Литургији, после Молитве Господње, и ђакон опасује орар крстолико, припремајући се тако за причешћивање Светим Тајнама Тела и Крви Господње. Он орар обично носи на левом рамену, а приликом изговарања јектенија и других возгласа подиже његов крај, држећи га са три прста десне руке, чиме појцима и самом јереју даје знак да је време за ову или ону свештену радњу. У старини, ђакон је ораром отирао уста причасника. У јудејским синагогама при читању Петокњижја и Пророка даван је са узвишеног места ланеним убрусом или врпцом знак када народ треба да каже Амин. Слично овоме ђакон подижући орар даје знак за молитву. Символички, орар означава крила којима анђели непрестано лете и служе Богу, као што и само ђаконско служење символизује служење анђела код Престола Божијег. Стога су на орару понекад извезене речи анђелске песме: Свети је, Свети, Свети…
Изаберите валуту